Tafil Musović, Beograd: Opisivanje energije: portreti, izložba slika i crteža

iz kataloga:

(»Portretisanje prijatelja bezazlena je i preporučljiva igra kroz koju slikar svojoj okolini na diskretan način može pružiti dokaze o stečenoj veštini. Ima međutim  umetnika, kao što postoje i takvi prijatelji, koji bi svaku vrstu provere smatrali nedozvoljeno niskim činom. Ali varaju se oni koji smatraju da su umetnici koji žive u takvoj sredini srećniji od ostalih. Jer davno je rečeno: breme umetnika srazmerno je veće prema svemu.«  Iz Bihorskih rukopisa, Sveska XXIX)

Portreti koji su pred nama izradio je Tafil Musović kao poklone bliskim osobama. Svejedno je u njima malo znakova prigodno dozvoljenog opuštanja. Dovoljan je letimičan pogled na hronološki poređane slike da bi se uočila ista ona ozbiljnost koja je uložena u njegove istovremene galerijske radove. Prvobitni neoekspresionistički potez inspirisan slikarskom morfogenezom ranih osamdesetih godina naglo je usporen da bi mogao da primi informaciju drugačije promišljenosti i ličnije žestine. Fancy gest ustupio je mesto stilski neutralnijem ekspresionističkom izrazu koji slikarstvo koristi kao agnes za izazivanje i izlivanje krajnje subjektivnog doživljavanja u kome se slučajni i namerni potezi bore za jednu sliku »direktne podudarnosti«. Podela posla je takva da se čak i u slučaju portreta teško može naći prostora za sentimentalnost: pretpostavljeni »potez slučaja« samo je delić opisa portretisanog, pretpostavljeni »potez namere« - samo delić unapred viđenog oblika. »Energija protivnika« mora se bez milosti uklopiti u strukturu koja pretenduje da odrazi sliku modela »sličniju od njega samog«. Boje su sve oporije, odnosi svaki put drugačiji, ali ne zbog ustupka portretisanoj osobi i njenom pravu na različitost, već zbog brižljivog balansiranja nelagodnosti kao jedine odbrane od samouverenih posmatrača. – Jer ove su slike zamišljene kao poziv odabranim na »psihološko izjednačenje«, kao karta za povlašćeno putovanje kroz slikarstvo koje prezire majstorluke i koje ne namerava da nehajnog prolaznika zaštiti od uobičajenog vrtloga »unutrašnje suštine stvari«. Samo onomatopejska strujanja individualnih energija, njihove »arije«, koje izranjaju iz nezavodljivih poteza bojom, tajne su brane koje ustrajnog saputnika štite od despotske sugestije umetnika: »Ja ovo osećam i sada to moraš osećati i ti!«

(Pravi bespoštedni rat! Ali je uvek prijatno uzbudljiva pomisao da je sve to samo još jedna od beskrajno velikog broja mogućih priča o umetnosti koje, na kraju krajeva, uvek nastaju radi našeg zadovojstva.)

                                                                                                                                                                                                                                                       Dragica Vukadinović

0
0
0
s2sdefault