Dragan N. Vlajić, Beograd: Crteži 1984-1988, izložba

iz kataloga:

»Gledajte prvo brežuljak na slici.
Pogledajte potom sliku koji čine brežuljci.«      Li Li Veng, XVII vek

 Umetnik koji stoji po strani od tekućih trendova najčešće pred sobom postavlja jednostavne ali temeljne zadatke. U njegovom svetu nema mesta za prolazna zanimanja ili zavodljive sitnice, ili za bilo šta što ne može imati vrednost u jednoj »konačnoj razmeni«. Budući da nije uključen u aktuelne procese društvene razmene, on i tu »konačnu razmenu« zamišlja kao suočenje sa samim sobom, i na tom verovanju temelje se sve prednosti i mane njegove izolacije, svi loši ili dobri izgledi koji proizilaze iz jedne takve, slobodno ili prinudno odabrane egzistencije. »Umetnost, međutim, nikada ne dolazi sama«: jednostavna rešenja traže svoje teorijsko utemeljenje i estetički ključ, a takođe potežu pitanja vezana za svetonazor, temperament ili moralnost svoga tvorca. Umetnici izvan trenda to najbolje znaju, jer niko u njihovo ime ne gradi tu »intelektualnu shemu za razumevanje stvari«. Zato oni koji cene svoju usamljenost postavljaju pred sobom jednostavne i jasno definisane ciljeve koji im omogućavaju da što duže kontrolišu odgovarajući komunikacijski kontekst.
Maksima nulla dies sine linea često je obeležavala nulta stanja u razvoju mnogih umetničkih karijera. Iz njenog bukvalnog ili metaforičnog značenja umetnici su u različitim povodima izvlačili inspiraciju, predah ili, prosto komunikacijsku prečicu. (»Ni jedan dan bez autoportreta« Julija Knifera, brojni radovi sa linijama D. R. Todosijevića, ili »Jedna linija ili beskonačno mnogo linija« M. Savića, samo su neki primeri iz naše novije istorije umetnosti) U aktuelnom trendu ili izvan njega, ovako koncipirani radovi predstavljali su za umetnika, ako ne nužno i za njihovu publiku, »naročite momente« u njihovom radu. Pozivanje na Apelesovu preporuku uvek je označavalo, makar i podsvesnu želju da se stvari »vrate pod kontrolu«, da se tekućoj praksi vrati određena doza prvobitnog ustanovljujućeg dostojanstva.
Crteži Dragana Vlajića iz perioda od 1984 do 1988. godine takođe su rađeni u duhu jedne od varijanti ovog gesla – »ni jedan dan bez serije crteža«. Oni predstavljaju svakodnevno beleženje rezultata opažanja i na izvestan način oponašaju »sistemsko vežbanje oka i ruke«. Njihov zadatak je uvek isti: da se uz maksimalnu koncentraciju i eliminisanje grešaka, kroz seriju, dođe do crteža–jednog–poteza, tj. da se jednolinijskim potezom reše svi konvencionalni problemi jednog crteža. Niz od nekolicine papira istog ili sličnog formata predstavlja prostor za »vežbu« u izvlačenju uvek iste, suštinske, linije modela. Ali ta linija nije sama po sebi predmet umetnosti. Ona je samo sredstvo koje umetniku omogućava da se postavi kao objektivni interpretator koji svoju interpretaciju uvek može tačno i sa lakoćom da ponovi, poput muzičara izvođača. Premda krajnje jednostavan ovako dobijen crtež-koncept nije u službi ideje o vrsti, ili ideje o univerzalnim svojstvima modela, već pre u službi težnje da se shematski reprodukuje interpretacija rezultata ličnog opažanja po prirodi, ili po već postojećoj predstavi. Težnja ka »suvišnoj tačnosti i ničem suvišnom« u definisanju opaženog vodi ponekad od prividnog realizma shematskog ogledala do potpuno apstraktnih rezultata. I to ne samo u smislu prividnog gubljenja iz vida uzorka, već i do uništenja Gestalta, kao što se to dogodilo na primer sa jednim delom Vlajićeve serije »vrtnih crteža«. U želji da do krajnosti objektivizira iskaze rezultata sopstvenog opažanja Vlajić se najčešće služi jednom ravnomernom, iritantno depresonalizovanom linijom koja ga dovodi do praga one vrste apstrakcije na kome se više ne postavlja pitanje«zec ili patka«, jedna ili druga iluzija, već pitanje »linija ili predstava«, materijalna činjenica linije ili iluzija. Aforizam crteža spremno čeka da se rastavi na sastavne delove.
Crtanje za Vlajića ipak nije samo crtanje. Ono je za njega obred, ritual, »delatno okončanje jedne simboličke transformacije individualnog iskustva«. On crta ne zbog nekog posebnog cilja, već iz čiste potrebe. Čist list hartije za njega je od posebnog značaja, kao posvećen prostor, kao mesto susretanja svetog i profanog. Ritualno prizivanje uvežbanosti, kontrolisanje temperamenta i gesta u korist jedne »suspregnute estetske emocije«, preduslovi su za rešavanja na papiru jasno formulisanih zadataka. No ti zadaci su možda samo izgovor za svojevrstan introspektivni drill u čijoj osnovi leži jedna vizuelna askeza koja teži da dosegne onaj donji prag slike koji je razdvaja od znaka. Taj prag se naravno nikada potpuno ne prekoračuje, jer i najveći ikonoklasta zna da su i Sokratu bile potrebne pune tezge robe da bi mogao da imenuje stvari bez kojih može.
                                                                                                 Dragica Vukadinović
*
Dragan N. Vlajić je rođen 29. 09. 1955. godine. Završio je FLU. Diplomirao je na vajarskom otseku i magistrirao crtež, takođe na vajarskom odseku. Od 1974. godine izlaže na grupnim izložbama, a 1984. godine priredio je samostalnu, magistarsku izložbu u Galeriji FLU u Beogradu.
Adresa: Drage Spasića 61 a, 11032 Žarkovo, Beograd, tel. 011/2517-873
Izdavač: Srećna galerija, Studentski kulturni centar, Beograd, Maršala Tita 48,
Za izdavača: Milan Paunović, v.d. direktor SKC-a
Urednik galerije: Slavko Timotijević
Redakcija kataloga: Dragica Vukadinović
Dizajn: Dragan Stojanovski
Štampa: Srboštampa, Beograd 1988.
Tiraž: 300

 

0
0
0
s2sdefault