Posle petnaest godina, izložba (Marina Abramović, Slobodan Era Milivojević, Neša Paripović, Zoran Popović, Urkom Gergelj /Urkom  Gergely, Dragoljub Raša Todosijević), izložba; koncepcija i realizacija: Dragica Vukadinović

Slobodan Era Milivojević, Beograd / Užice: Jedan prema jedan, performans u okviru izložbe Posle petnaest godina



Krajem 1987. godine iznenada su rasprodane relativno velike količine onih radova što smo ih kupovali ili proizvodili tokom prve decenije postojanja Srećne galerije, decenije koja se, nimalo slučajno, poklapa se prvim godinama razvoja onih različitih pojava u umetnosti koje su kasnije kod nas nazvane zajedničkim imenom »nova umetnička praksa«. Istovremeno sa rasprodajom ovih dela počelo je da raste interesovanje za kataloge i druge štampane materijale iz tog perioda, a mi koji smo »bili ovde od početka«, našli smo se u prilici da prepričavamo istinite ili izmišljene priče, svako prema sklonostima, o prvim godinama nove umetnosti u Beogradu. Iz te nostalgične« atmosfere rodila se i ideja o ovoj izložbi koju organizujemo u čast, i uz pomoć, prvih pravih protagonista te umetnosti – Marine Abramović, Slobodana Ere Milivojevića, Neše Paripovića; Zorana Popovića, Dragoljuba Todosijevića Raše i Gergelja Urkoma.
Danas možemo bez bojazni od preterivanja reći da su ovih šest umetnika, koji su u kratkom periodu između 1971 i 1973. godine nastupali kao grupa, u velikoj meri doprineli promeni »slike sveta umetnosti« u sredini u kojoj su jedno vreme svi živeli i radili. Zahvaljujući njihovom »otpadništvu« Beograd je tokom ranih sedamdesetih godina mogao da uživa u uverenju da vodi ravnopravni dijalog sa aktuelnim umetničkim zbivanjima u svetu, i da tim zbivanjima daje i sopstveni doprinos. Tokom njihove, danas već dve decenije duge umetničke karijere, brojnim radovima izvedenim u različitim medijima (od ranih slika preko objekata i projekata, ambijenata, fotografija, filmova, slajd-projekcija, zvučnih ili video instalacija, govornih i telesnih performansa i tekstova, do novih slika, crteža i skulptura), oni su započeli i završili period bitke za pravo umetnika da slobodno bira sredstva i način izraza izvan važećih konvencija. Zahvaljujući njihovoj otvorenosti i spremnosti na svaku vrstu dijaloga vezanog za njihov rad ili umetnost uopšte, oni su postali pravi učitelji za mnoge mlade umetnike i istoričare umetnosti, podjednako dobro odgojivši sledbenike kao i buduće protivnike. Unevši tako mnoge promene u beogradski umetnički život oni su istovremeno dali i ključ za tumačenje ne samo onih promena koje su dolazile, nego i onih koje su se odvijale i pre njih, ali u manje definisanim uslovima.
Zato što su u jednom trenutku nastupali zajedno, mi smo i nehotice nastavili da njihove individualne karijere pratimo u senci te situacije. Zbog toga nam je i sada lakše i zabavnije da iz ovde izloženih fragmenata iz njihove trenutne produkcije iščitavamo vezu sa tim »apostolskim vremenima«, nego da donosimo sudove o stvarnom značenju ili kvalitetu njihovog novog rada u celini. »Pozdrav« sa Kineskog zida Marine Abramović, samo jedne sličice iz velikog projekata koji upravo završava, vraća nas na njene prve performanse pod nazivom Ritam (10, 5, 2 ili 0). Svi oni imaju u osnovi isti cilj: da artikulišu u mitski kod nepredvidljive rezultate dobijene dobro planiranim izlaganjem sopstvenog tela energijama nepoznatog učinka. Performansom »Jedan prema jedan«, usputnom stanicom jednog od njegovih trenutno »otvorenih dela« u kome se bavi odnosom engleske funte i domaćeg dinara, Era Milivojević nas potseća da je gotovo celokupan njegov rad od samog početka zasnovan na stvaranju vrednosti primerenom metodom obezvređivanja, kao što je to bio slučaj sa njegovim svojevremneo slavnim oblepljivanjem ogledala selotejpom. Rad Neše Paripovića, »Zid«, koji se sastoji od četiri tableau–fotografije aranžirane postupcima i elementima prisutnim u likovnim umetnostima «od praistorije do danas«, naizgled jasne poruke, po običaju je krajnje hermetičan. To nam je dovoljno da i ovaj rad uklopimo u kontekst njegove dugogodišnje prakse da svojim radom istovremeno i uspostavlja i relativizuje sliku umetnika kao urbanog šamana, ne zamarajući se da proglašavamo možda novi diskonuitet. Zoran Popović nas svojom peep-show lekcijom pre svega raduje trajnim optimizmom u upotrebi medija, koji je očuvao čak i u uslovima kada se sve ćešće vraća »zadovoljstvima« tradicionalnih umetničkih postupaka i sadržaja. Za površnog poznavaoca umetničkih biografija ovih umetnika možda najveće iznenađenje na izložbi predstavljaju »skulpture« Raše Todosijevića. Ali svaki ozbiljan »fan« njegove umetnosti otkriće čak i u ovim bronzanim odlivcima trag »ciničnog majstora alhemičarskog sastavljanja«, koji seže čak do vremena pre »Vodo-vije«. U »Jabuci« Gere Urkoma možemo prepoznati smisao za »kvalitet međuprostora« iz njegovih ranih radova sa dva lista papira, ili možda pre, vezu sa njegovim kasnijim slikama za koje je Jasna Tijardović zapisala da se u »njima naknadno vrši selekcija ili eliminacija svega stvarnog«. Pa i skrivena poruka novinskog papira na kome je ovaj rad izveden potseća nas na njegove »Večernje novosti«, rad kojim je svojevremeno obeležio jedan trenutak njihovog zajedničkog rada.
Dragica Vukadinović (iz kataloga izložbe)

0
0
0
s2sdefault